Prof. mr Ob­rad Jo­va­no­vić (67) iz Uži­ca re­tro­spek­tiv­nom iz­lo­žbom sli­ka u ov­da­šnjoj grad­skoj ga­le­ri­ji obi­lje­žio je 40 go­di­na umjet­nič­kog stva­ra­la­štva. Uz hi­lja­de ulja na plat­nu ura­đe­nih za to vri­je­me (Jo­va­no­vić va­ži za „maj­sto­ra at­mos­fe­re“, ka­ko ga je opi­sao ugled­ni pro­fe­sor Dra­ško Re­đep, jed­nog od naj­pro­duk­tiv­ni­jih sli­ka­ra u Sr­bi­ji i ši­re, i za­štit­ni­ka za­bo­ra­vlje­nog i – ka­ko ka­že isto­ri­čar umjet­no­sti Dra­gi­ša Mi­lo­sa­vlje­vić – vi­je­ko­vi­ma po­ni­že­nog srp­skog se­lja­ka), on je ura­dio i vi­še od tri sto­ti­ne cr­te­ža po­zna­tih lič­no­sti i pri­ja­te­lja, ma­hom u olov­ci. Tač­no 204 por­tre­ta, me­đu ko­ji­ma su i nje­mu dra­gi se­lja­ni iz rod­ne mu Mi­o­ni­ce i okol­nih na­se­lja u op­šti­ni Ko­sje­rić, Ob­rad Jo­va­no­vić je iz­lo­žio u Grad­skoj ga­le­ri­ji u Uži­cu za­jed­no sa ve­li­kim bro­jem ulja na plat­nu. Ka­ko su, i gdje na­sta­ja­li ovi por­tre­ti ko­ji či­ne isto­ri­ju jed­nog do­ba, ko­li­ko je ki­lo­me­ta­ra pre­va­lio autor da bi sti­gao do lju­di ko­ji su mu po­zi­ra­li a da to ni­su ni zna­li, i ko­ga je sve tom pri­li­kom upo­znao ovaj umjet­nik ko­ji, či­ni se, ima naj­vi­še pri­ja­te­lja i po­zna­ni­ka, i to ne sa­mo u užič­kom kra­ju već i u Cr­noj Go­ri, Re­pu­bli­ci Srp­skoj, Ma­ke­do­ni­ji, pa i dru­gim su­sjed­nim ze­mlja­ma.
Ob­rad Jo­va­no­vić je 1977. go­di­ne di­plo­mi­rao na Aka­de­mi­ji umet­no­sti u Pri­šti­ni. Ma­gi­stri­rao je 1992. na Fa­kul­te­tu li­kov­nih umet­no­sti u Be­o­gra­du, a rad­ni vi­jek je pro­veo, sve do ne­dav­nog pen­zi­o­ni­sa­nja, kao pro­fe­sor na Uči­telj­skom fa­kul­te­tu u Uži­cu. Pri­re­dio je 75 sa­mo­stal­nih iz­lo­žbi, a uče­stvo­vao je na sto­ti­nu grup­nih i isto to­li­ko li­kov­nih kam­po­va i ko­lo­ni­ja u ze­mlji i ino­stran­stvu. Nje­gov pe­da­go­ški rad osta­vio je ite­ka­kvog tra­ga. Dra­gi­ša Mi­lo­sa­vlje­vić ka­že da ni­su če­sti pri­mje­ri da se, kao u slu­ča­ju Ob­ra­da Jo­va­no­vi­ća, umjet­nič­ki za­nat ras­ko­šno pre­da­je u na­sle­đe dru­gi­ma, pri­je sve­ga mla­di­ma.
– Iz mo­je ge­ne­ra­ci­je sa Aka­de­mi­je u Pri­šti­ni, pr­ve iz 1973. go­di­ne, od nas 12 na gru­pi sed­mo­ri­ca smo po­sta­li pro­fe­so­ri uni­ver­zi­te­ta, me­đu na­ma i Dra­gan Ka­ra­džić sa Aka­de­mi­je na Ce­ti­nju – ka­že Ob­rad Jo­va­no­vić.
Ob­ra­do­vi mo­ti­vi je­su srp­sko pod­ne­blje i sve što je na nje­mu, i u nje­mu, sa­zda­no. Iz­gle­da da ni­ko ni­je bo­lje po­zna­vao srp­sko se­lo, ni­ti ga gle­dao ma­gič­nim oči­ma ka­kvim ga je vi­dio Ob­rad. „Nje­go­vi tru­ba­či, ov­no­vi i đa­vo­li, pr­ko­se vre­me­nu i bez­na­đu, i svi za­jed­no po­sta­ju dio sve­ko­li­kog bal­kan­skog ar­hi­tek­ta”, na­vo­di Dra­gi­ša Mi­lo­sa­vlje­vić. Nje­go­vi por­tre­ti u olov­ci su na­sta­ja­li spon­ta­no, i sko­ro ni­ko od na­cr­ta­nih lju­di ni­je mu po­zi­rao. Cr­tao ih je na knji­žev­nim ve­če­ri­ma, za­tim na li­kov­nim ko­lo­ni­ja­ma, na po­ro­dič­nim raz­go­vo­ri­ma. U pri­ro­di. Do­volj­no je bi­lo da sa­zna gdje će se ne­ko od po­zna­tih na­ći te ve­če­ri: upa­lio bi svoj auto i kre­nuo sa Be­le Ze­mlje iz­nad Uži­ca, sa fa­sci­klom u ko­joj je uvi­jek imao pri­pre­mljen pa­pir za cr­ta­nje. Upam­ti­li su ga po to­me po­sje­ti­o­ci knji­žev­nih ve­če­ri i dru­gih ma­hom kul­tur­nih ma­ni­fe­sta­ci­ja u či­ta­vom užič­kom kra­ju. Ob­ra­du Jo­va­no­vi­ću ni­je bi­lo te­ško da, za jed­no ve­če, ode pre­ko di­vljeg pre­vo­ja Bu­ko­vi u 100 ki­lo­me­ta­ra uda­lje­no Va­lje­vo, ili još da­lji, ša­bač­ki kraj.
– U Ba­ji­noj Ba­šti, na kul­tur­noj ma­ni­fe­sta­ci­ji „Da­ni Ra­če ukraj Dri­ne“, pro­ve­dem dva-tri da­na u pu­bli­ci, uglav­nom cr­ta­ju­ći ugled­ne go­ste. Išao sam na knji­žev­no ve­če u Ko­sje­rić, da na­cr­tam Mi­lo­va­na Vi­te­zo­vi­ća, u Ča­čak da bih na­cr­tao Bran­ka V. Ra­di­če­vi­ća. Išao sam u Lu­ča­ne i u Po­že­gu da cr­tam Ma­ti­ju Beć­ko­vi­ća. U Si­ro­goj­nu sam ura­dio por­tret Ba­te Stoj­ko­vi­ća. On­da sam išao na Zla­ti­bor, na Bo­ro­vu Gla­vu, da bih na­cr­tao sli­ka­re Bo­ža Ko­va­če­vi­ća, Me­do­ša i pro­fe­so­ra Čvo­ro­vi­ća, a u Ča­je­ti­ni sam bio na knji­žev­noj ve­če­ri gdje sam cr­tao Alek­san­dra Ga­ta­li­cu. U Bje­lo­ti­ću, rod­nom mje­stu Mi­li­ća od Ma­čve, cr­tao sam nje­ga i Đor­đa Ka­di­je­vi­ća. Ra­dio sam por­tre­te i na knji­žev­nim ve­če­ri­ma na Uči­telj­skom fa­kul­te­tu u Uži­cu. Ali – na­bra­ja Ob­rad Jo­va­no­vić – za­la­zio sam i u se­la oko Ko­sje­ri­ća, Se­ču Re­ku, Var­du, Go­de­če­vo, Pa­ra­mun i dru­ga, i cr­tao se­lja­ke, te vri­jed­ne gor­šta­ke sa šaj­ka­ča­ma.
U Grad­skoj ga­le­ri­ji u Uži­cu Ob­rad Jo­va­no­vić je, iz­me­đu osta­lih po­zna­tih stva­ra­la­ca u raz­li­či­tim obla­sti­ma srp­ske kul­tu­re, iz­lo­žio por­tre­te u olov­ci Mi­le­te Aći­mo­vi­ća, Beć­ko­vi­ća, Vi­te­zo­vi­ća, pro­fe­so­ra Mi­lu­na Ži­li­ća, Mi­li­ća od Ma­čve, Do­bri­ce Ćo­si­ća, Ra­do­va­na Po­po­vi­ća, Žar­ka Tre­bje­ša­ni­na, ali ni­je skraj­nuo ni svo­je is­tak­nu­te ze­mlja­ke či­je je por­tre­te ta­ko­đe iz­lo­žio u Grad­skoj ga­le­ri­ji u Uži­cu, pje­sni­ke Dra­ga­na To­do­ro­vi­ća, Ra­do­mi­ra An­dri­ća, Dra­ga­na Jo­va­no­vi­ća Da­ni­lo­va, Mi­ha­i­la Ću­po­vi­ća, pa Dra­gi­šu Mi­lo­sa­vlje­vi­ća ko­ga je cr­tao u pet-šest na­vra­ta, Va­sa Ter­zi­ća, dr Ra­da Po­zna­no­vi­ća, dr Ste­va­na Ig­nji­ća, Bo­ža Ko­va­če­vi­ća, Ili­ju Mi­sa­i­lo­vi­ća i dru­ge uspje­šne Uži­ča­ne.
Je­dan od če­sto por­tre­ti­sa­nih Dra­gan Jo­va­no­vić Da­ni­lov na­vo­di da Ob­rad Jo­va­no­vić na svo­jim cr­te­ži­ma pri­ka­zu­je ši­rok pa­si­jans ljud­skih li­ca: li­ca se­lja­ka, ov­ča­ra, te­ža­ka, pi­sa­ca, pje­sni­ka, ko­le­ga sli­ka­ra. „A za­tim, na­sta­vlja Da­ni­lov, tu je i je­dan di­ken­sov­ski svi­jet ste­re­o­ti­pa grad­ske bi­je­de, ko­ga Ob­rad cr­ta ho­te­ći da nam ne­što ka­že o jed­nom svi­je­tu ljud­skih li­ca na sa­mom ru­bu ži­vo­ta. Ova­kav, eks­pre­si­van tip por­tre­ta kog za­go­va­ra Jo­va­no­vić ima svo­je iz­vo­ri­šte u nje­mač­kom eks­pre­si­o­ni­stič­kom por­tre­tu, re­ci­mo Ge­or­ga Gro­sa i Ota Dik­sa, ali i u nad­re­a­li­stič­kom spi­ri­tu­a­li­zo­va­nju. Ob­ra­do­vi cr­tač­ki por­tre­ti ne­što su naj­pri­sni­je i naj­in­tim­ni­je u nje­go­vom umjet­nič­kom ba­vlje­nju“.
Ob­ra­do­vi por­tre­ti u olov­ci iz­lo­že­ni u Grad­skoj ga­le­ri­ji s raz­lo­gom su iza­zva­li ogrom­no in­te­re­so­va­nje. Mno­gi na nji­ma pre­po­zna­ju kom­ši­ju, ču­ve­ne knji­žev­ni­ke, sli­ka­ra, ali i se­be. Jer, Ob­rad je por­tre­te ra­dio ne­ka­ko iz pri­kraj­ka, dok su i oni ko­ji su or­ga­ni­zo­va­li skup i pu­bli­ka ko­ja mu je pri­su­stvo­va­la, bi­li za­o­ku­plje­ni te­mom što se na­šla na dnev­nom re­du. Ili su to bi­li oni ko­ji su ne­za­in­te­re­so­va­no, „za svoj groš“, sje­de­li u grad­skom par­ku. Na pi­ta­nje šta će na­kon ove re­tro­spek­tiv­ne iz­lo­žbe u Uži­cu bi­ti sa ovim umjet­nič­kim bla­gom, i po­sto­je li šan­se da grad obez­bi­je­di pro­stor u ko­me će oni bi­ti iz­lo­že­ni kao umjet­nič­ki ve­o­ma vri­je­dan i ra­ri­te­tan le­gat, Ob­rad Jo­va­no­vić ka­že:
– To bi za­i­sta bi­lo li­je­po, i zna­čaj­no, ali ni­sam ni s kim raz­go­va­rao o ta­kvoj mo­guć­no­sti. Naj­ve­ća je šte­ta da se ovi cr­te­ži vra­te u fa­sci­kle u mom ate­ljeu.
Sve­ti­slav Ti­ja­nić